April 1, 2021

Art washes away the dust from the soul from everyday’s life – Pablo Picasso

Postoje i tako neki dani kada se ne dešava ništa veliko. Kada sve zaćuti i umiri se, i prosto -to je, što je. Često nam mirovanje izazove nelagodu, osećaj stagnacije, manjak uzbudjenja i adrenalina. Svi smo navikli na spektakl, šarenilo spoljnog sveta i na emotivne rolerkostere izazvane komunikacijom, druženjima, novim idejama, projektima..

Ali šta kada toga nema?

Hmmm, možda se bas tada dešava nešto posebno važno. Kada malo bolje pogledamo, sve što smo proživeli i ostavili iza sebe i dalje je u nama. Ponekad samo treba da se prisetimo. Da nismo sami. Da nismo bez ideja. Da nismo neplodni, samo zato što ćutimo. Da dozvolimo sebi da uživamo i opustimo se u kratkim epizodama predaha, da se osvrnemo iza sebe i pogledamo šta smo sve uradili do sada…

Prošla nedelja je za nas bila baš takva. U sred mnoštva obaveza, shvatili smo da nismo napisali blog, nismo napravili ništa novo. Ali setili smo se nečeg lepog što smo već imali, nečega što je obeležilo naš život i ostalo nam zauvek blisko i drago. To su fotografije koje do sada nismo podelili sa vama, i par priča o prelepim slikama velikih majstora likovne umetnosti čija su nam dela bila inpsiracija za seriju majica uradjenu u saradnji sa Galerijom Matice Srpske, a koje možete pogledati i kupiti u suvenirnici Galerije, na Trgu galerija br 1, u Novom Sadu.

Baš prava atmosfera da pustite sebi neku laganu muzikicu i krenete u ovu šetnju kroz umetnost sa nama.

Posebnu zahvlanost dugujemo direktorici Galerije Matice srpske Tijani Palkovljević Bugarski koja je inicirala ovaj projekat, kustoskinji Jeleni Ognjanović, koja nam je ustupila informacije o slikama, kustosu Nikoli Ivanoviću koji je za ovu priliku bio u ulozi fotografa i našoj dragoj Sanji Pavlov, koja je bila model.

Sava Šumanović, Engleskinje u Parizu

U jesen 1925. godine Sava Šumanović je po drugi put boravio u Parizu i vrlo brzo se uključio uumetničke krugove na Monparnasu, epicentru pariskog umetničkog i društvenog života. Po dolasku u Pariz nastavio je da radi monumentalne žanr kompozicije kod kojih formu nije raščlanjavao na geometrijske elemente. Sve veći značaj davao je sudarima jarkih boja i svetlosti, iako još uvek nije odustajao od poetike neoklasicizma i novog realizma, od teških masa manje stilizovanih figura izvučenih u prvi plan, kao ni od slaganja planova i zaustavljenog pokreta pomalo odsutnih ljudi, što vidimo i na slici Engleskinje u Parizu. Reprezentacija žene integrisana je u kriterijume socijalne stvarnosti. Period od 1919. do 1929. godine decenija je ženske emancipacije – žene su počele sve više da studiraju, da se zapošljavaju i osamostaljuju, da voze automobile, da nose pantalone, da bez muške pratnje izlaze u kafee i restorane i da osvajaju nove javne prostore i aktivnosti. Sava Šumanović je prikazao tri dame koje se, u društvu svoje dece, odmaraju u bašti restorana, dok se iza njih vidi park-izletište puno ljudi. Engleskinje su odevene u moderne haljine jarkih boja, sa šeširom, odnosno, kapom na glavi i lepezom u ruci, a u skladu s njima odeveni su i dečaci. Kolorit slike je vedar i svetao. Šumanović je prikazao jedan sunčan prolećni dan idealan za druženje i odmor u prirodi.

I dok su Šumanovićeve slike iz ovog pariskog perioda pune boja, svetlosti, u njemu se, kako sam navodi, odvijala borba: Čitav moj život u Parizu od 1925. bila je oštra borba u sebi samom, protiv žalosti, sentimentalizma, te sam radio slike u vedrom tonu, s veselim koloritom. Ali sve to nije pomoglo, predživot je bio toliko ružan, toliko ogavan i žalostan da je dostajala
jedna jaka groznica, pa da svu moju “obranu sruši”.

Uroš Predić, Nadurena devojčica

Posebno mesto među slikama Uroša Predića u kolekciji Galerije Matice srpske ima Nadurena devojčica. Nastala tokom Predićevih studija slikarstva na Akademiji umetnosti u Beču bila je nagrađena 1879. godine Gundlovom nagradom kao najbolji studentski rad uljanim bojama.

Predić je naslikao čitavu galeriju dečjih likova na čijim portretima do punog izražaja dolazi samo dečje biće. Prilikom portretisanja dece posebnu je pažnju usmeravao na njihovu ličnost nastojeći da prikaže duševni život deteta. Majstorski je umeo da pronikne u dušu deteta i da na platnu ocrta plahoviti detinji temperament, kao što je učinio na portretu Nadurena devojčica, ali i nežnu fizionomiju na portretima Anice Savić i Devojčice iz porodice Burger (Ela ili Olga).

Sva je prilika da je ga je za nastanak Nadurene devojčice inspirisala pesma Jovana Jovanovića Zmaja „Srda” i stihovi:
Ja se često namrštim
I stanem za vrata,
Pak se srdim i srdim
Po dva, po tri sata.

Veštom piktoralnom karakterizacijom prikazao je ličnost devojčice i njena osećanja. Iste godine nastao je još jedan dečji portret, u postavci i koloritu sličan ovom, na kojem je devojčica prikazana s lutkom.

Svoju ljubav prema deci Uroš Predić je ispoljio i radeći duži niz godina kao ilustrator za dečji list Neven koji je 1880. godine pokrenuo i uređivao Jovan Jovanović Zmaj.

Zanimljivo je da se Uroš Predić od Nadurene devojčice nije odvajao sve do 1948. godine kada je odlučio da je pokloni Matici srpskoj i tako pomogne rad njene Galerije. Tokom čitavog života Predić je bio vezan za Maticu srpsku: prvi je, i uz Paju Jovanovića, najznačajniji stipendista Matice srpske, za njenog redovnog člana izabran je 1892. a za počasnog 1927. godine. Takođe, bio je i član njenog Književnog odbora i doživotni počasni predsednik Muzejskog odbora. U istoriju Matice srpske upisao se i kao njen veliki dobrotvor koji je, pored poklonjenih dela, Matici testamentom zaveštao nekoliko svojih slika, skica i crteža.

Vasa Pomorišac, Umetnikova kći

Smatrajući da umetnička tradicija treba da bude osnova savremenog stvaralaštva, Vasa Pomorišac je odabrao put ka konstruktivističkom slikarstvu. Čak i kada su u periodu najsnažnijeg prodora impresionizma kao najviši kvaliteti u slikarstvu isticani svetlost i boja, Pomorišac ostaje privržen tradicionalnom akademskom nasleđu oličenom u čvrstom obliku, čistoj liniji, tamnoj paleti i strogoj kompozicionoj shemi.

Na portretu je prikazana umetnikova kći Jasminka Pomorišac, tri četvrt blago okrenuta na levu stranu prema posmatraču. Ima izduženo ovalnog lica i krupne oči. Obučena je u tamnocrvenu somotsku haljinu kratkih rukava skupljenih uzanom trakom. Haljina oko vrata završava se ovalnim izrezom opšivenim uzanom trakom. Na rukama su joj svetlo bež rukavice ukrašene raskošnom čipkom. U ruci drži torbicu ili knjigu. Na glavi, preko kose skupljene u punđu uzana tamno crvena somotska traka.

Arsenije Petrović, Dečak u plavom

Pored srpskih slikara akademski obrazovanih, majstora svog zanata, sa zavidnom likovnom kulturom, u Austriji i Srbiji u prvoj polovini 19. veka rade i živopisci – zanatlije. Arsenije Petrović je jedan od najznačajnijih umetnika iz ove velike grupe naših slikara koji su zanatsko znanje sticali ne na akademijama, već u umetničkim radionicama domaćih majstora. Mada ovi slikari nisu najbolje vladali slikarskom tehnikom, ipak su uspevali da svojim izražajnim sretstvima ostvare individualnost likova koje su portretisali i pedantno zabeleže karakter svojih modela, odeću i predmete koje okružuju portretisanog. Ovi portreti imaju u sebi posebnu draž, naivnost i svežinu. Ono što od slikarskog zanata nisu naučili nadoknađivali su obdarenošću, spontanošću i neposrednošću.

Arsenije Petrović je rođen u Beloj Crkvi a slikarstvo je učio u nekoj domaćoj slikarskoj radinici, najverovatnije u Vršcu. Radio je crkveno slikarstvo i bio traženi slikar portretista građanske klase. Naročito je bio cenjen kao portretista dece. Portret dečaka u plavom, prvi poznat i datovan iz niza kasnije rađenih dečijih portreta, naslikao je 1843. godine. Pored stola na kome su mastionica, pero, knjige, lenjir, hartija i olovka, stoji dečak od sedam ili osam godina, ozbiljan i važan. Dečak je odeven u kratki plavi kaputić, žuti prsluk i bele pantalone. Uočava se krut stav i loše je skraćene ruke, ali je zato glava naslikaa veoma dobro. Na fonom ovalu lica nepravilnih crta i živih izrazitih očiju očitava se izuzetna psihološka prostudiranost lika. Kolorit je čistih, zvonkih boja. Slika je kao preplavljena plavom i belom svetlošću sa crvenim akcentima na usnama i obrazoma kojima se ističe lice dečaka.

Paja Jovanović, Sofija Dunđerski

Slikar Paja Jovanović je prikazao lepu Sofiju Dunđerski, ćerku veleposednika Gedeona i Teodore Dunđerski, sa svojim omiljenim konjem po imenu Rizi Bizi, sa kojim je 1930. godine učestvovala u trci u Beogradu i tom prilikom osvojila srebrni pehar. Njena pojava na hipodromu bila je izuzetan događaj. Sofija Dunđerski je, u tadašnjoj Jugoslaviji, bila prva dama koja je kao jahač učestvovala u javnim trkama. Prikazana je u jahaćim pantalonama i jakni, a na nogama ima duboke čizme. Njen stav, frizura i izraz lica odslikavaju mladu ženu punu samopouzdanja i lepote.

Katarina Ivanović, Anka Topalović Nenadović

Portret Anke Topalović rođ. Nenadović, nastao 1837. godine, jedan je od najranijih radova Katarine Ivanović koji je izrađen po porudžbini. U srpskom slikarstvu ovaj portret zaslužuje oznaku „prvi“ iz nekoliko razloga. Naime, reč je o prvom portretu žene koji je naslikala žena – tačnije devojka devojku, a ujedno to je prvi ženski portret u celokupnom srpskom slikarstvu koji je prikazan u eksterijeru. Sve do polovine XIX veka, portetisanje žena u Kneževini Srbiji bilo je rezervisano za najviše društvene slojeve, tj. za vladajuće kneževske porodice. Anka Topalović pripadala je čuvenoj kneževskoj porodici Nenadović iz Brankovine, i bila je kći Jevrema Nenadovića, odnosno unuka Jakova Nenadovića. Njena starija sestra Persida bila je supruga kneza Aleksandra Karađorđevića.

Povod za portretisanje Anke Nenadović bilo je njeno venčanje sa Milosavom Topalovićem, trgovcem iz Kragujevca. Ona ne nosi veo, ali je odevena u izrazito svečanu i raskošnu građansku nošnju balkansko-orijentalnog stila: svetloružičasti fistan sa tamnoplavim libadetom opervaženim zlatovezom, sa belim satenskim bajaderom, takođe ukrašenim zlatovezom. Na glavi nosi crveni tepeluk koji je ukrašen niskama bisera, a oko tepeluka je ukrasna marama – bareš, na kojoj je pričvršćen broš, takozvana „dijamantska grana“ sa inicijalima AN.

Portretisana sedi u tamnocrvenoj naslonjači držeći buket belih i ružičastih ruža u krilu. Iza nje, u pozadini, nazire se komadić plavog neba kroz gustu vrežu razgranate vinove loze. Pogleda upravljenog ka posmatraču, ona ipak ostavlja utisak odsutnosti i izvesnog nežnog, polu-sanjalačkog, a polu-zabrinutog raspoloženja, što, zajedno sa celokupnim aranžmanom portreta, može biti protumačeno kao nagoveštaj njene transformacije iz devojke u ženu. Ubrane ruže na krilu mogu se tumačiti kao simbol prekida devojaštva, gubitak devičanstva, a vreža sa lastarima u pozadini kao aluzija na „lozu“ koja će u braku „doneti rod“, ali i potvrda da je portretisana visoka (plemenita) roda, jer pejzažna pozadina u XIX veku postaje klasno-socijalni, pa čak i nacionalni simbol.

Kada vam dođe period stagnacije, kada vam mir(ovanje) izaziva nemir i kada vam deluje kao da se nikada nećete pomeriti s mesta, a spoljašnji svet vam ne nudi nikakvu inspiraciju, vi je potražite u sebi. Sve što ste ikada učinili i stvorili, dovoljno je da vas pogura u pravcu dobrog osećaja i probudi u vama želju da ponovo stvarate. Vrlo često je sve što nam treba već u nama, samo postoje dani kada moramo sebe da podsetimo da je upravo tako. Nadamo se da vam je prijao ovaj lagani cruise kroz umetnost koliko i nama, a mi vam ponovo pišemo vrlo brzo, poneseni inspiracijom koju smo pronašli u sebi danas.