Kada je dan sasvim siv
U poslednjih godinu dana smo svi zajedno na zadatku kako verovati u dobri stari život. Pokušali smo raznim tehnikama, pročitali bezbroj saveta o tome šta da radimo kod kuće i kako da kvalitetno iskoristimo vreme i uradimo nešto dobro za sebe, ali ovo nije još jedan tekst o tome.
Danas smo želeli da vam ispričamo šta to mi radimo što nam miluje dušu i čini da stvari uzmu neke druge boje i obrise, da sivilo dana popusti. Ovo je priča o sitnicama koje nas ispunjuju i kroz koje dopiremo do svoje suštine.
Šminka, frizura, outfit. Bezbroj puta do sada smo vam rekli koliko snažno verujemo u moć dobrog autifta, pa samim tim i šminke i frizure, ali postoje i dani koji su započeti u opuštenosti, bez šminke, bez aksesoara, bez omiljenog prstena na ruci koja kucka po tastaturi. Brzo nam naši mali talismani zafale i učine da sve nekako izgleda tromo, sivo i smoreno. Baš zato je ritual nanošenja naših “ratnih boja” nekad sasvim dovoljan da nas oraspoloži. Poigravanje sa šminkom i oblačenje nečega što potpuno kontrira prvobitnom stavu o “smorenom” danu, može da nas pripremi za ulogu koju tada biramo da igramo, ili čak da potpuno promeni naše raspoloženje i stav.
Sreća jeste u malim stvarima, pa tako i ovi mali, naizgled vrlo beznačajni rituali, mogu da donesu više sreće, ushićenja i uzbuđenja nego što možemo da zamislimo. I zaista nije bitno da li ćemo kasnije dan provesti u borbi sa obavezama ili ćemo doterane sedeti kod kuće, bitno je da učinimo nešto za sebe.
Stvaranje. Kreativni rad je naš omiljeni rad. Proces stvaranja slike, dizajna, crteža, skice za novu kolekciju, pisanje novog teksta, upadanje u vir misli i reči i svega što želimo da ispričamo, i krajnji proizvod našeg stvaralaštva izaziva da nam srce zaigra. Svaki sekund koji iskoristimo za stvaranje, ili još bolje, unapređenje naših znanja i mogućnosti tamo gde osećamo da nam treba, hrani dušu. Sat vremena sa grafitnom olovkom u ruci i drvenim bojicama u svim nijansama, ili ispred štafelaja, dovoljan je da se osetimo oslobođeno od svih stega koje umeju da uguše, u svom flow-u, dečije mirni i slobodni, a slika koja nam ostaje je podsetnik da naše vreme ima šta da iznedri i kada okolnosti nisu bajkovite.
Dobra knjiga. Ovo je posebno klizava kategorija, jer je veoma subjektivna. Pitanje šta je uopšte dobra knjiga otvara iscrpne diskusije, pa ćemo umesto “dobra” reći “knjiga koja nam se obraća”. Trenutno čitamo knjigu Nenasilna komunikacija, Jezik života, Maršala B. Rozenberga. Skoro nas nešto nije tako otreznilo ili nateralo da se zapitamo nad samima sobom kao ova knjiga, koja na jedan lako razumljiv način priča o tome koliko je jezik moćno oružje i koliko ono što izgovaramo može da nas umiri, pripitomi, zaleči, samo ako je izgovoreno bez osude, kritike i vređanja ili sa druge strane da nas rastuži, razbesni i izazove, ako je ista stvar rečena na pogrešan način. Maršal čak tvrdi da bi svet bio u miru, lišen za strahote ratova, da je samo neko ljude naučio kako da pravilno i nenasilno komuniciraju. Zahvalni smo na ovim zrncima mudrosti i već ih primenjujemo u realnosti i gle čuda, zaista rade!
Kafa i šetnja. Najjednostavnije i možda najpotrebnije od svega. Omiljena kafa iz omiljenog kafića u čaši za poneti, i put pod nogama. Ponekad sa slušalicama u ušima uz recimo lagane zvuke Leighton Meester ili sami sa svojim mislima, a ponekad uz osobu koja će nas izazvati na malo ozbiljnija razmišljanja kao ona knjiga koju smo pomenuli malopre. Ne postoji jedan konkretan razlog zbog kog nam je ovo potrebno, postoji mali milion njih, ali najbitniji je ubrzani otkucaj srca dok nas napušta sve što nas brine – korak po korak. Daleko od toga da jedna šetnja može da reši sve male i velike probleme, prave i izmišljene, rešive i nerešive – ne može. Ali može da nam pomogne da stvari sagledamo na sto drugih načina, da nas opusti, da nam da vreme da se sklonimo od problema, da nam pruži momenat da dišemo duboko i da onda spremniji i smireniji uradimo šta god mislimo da treba.
I što su dani sivlji, zahtevaju više našeg sjaja. Naš zadatak je da sebe sačuvamo od svega sto nam usporava dah, što nas obeshrabruje i čini da poljuljamo veru u čudo života. Svedočimo izazovnim vremenima, tim pre mi unutra treba da budemo u miru i da odašiljemo svoj sjaj. Loš dan ne mora da ostane loš, haos u glavi može da se stiša, srce može da se primiri ili da zaigra, usne mogu da se izviju u osmeh, oči mogu da zasjaje i za tren ćemo opet biti sami sa sobom u miru, unutra, na mestu gde smo uvek kod kuće.
Post a comment
You must be logged in to post a comment.