Da pojasnim, ne zbog nedostatka ljubavi prema njima. Mamu, sestru, baku sam uvek jako volela. Radi se o nečemu što ne isključuje ljubav prema bliskim osobama, ali što je možda povremeno otežava, a to je potreba za pronalaženjem sebe. Sopstvenog ja. Svog odraza u ogledalu. Prvo onog unutrašnjeg, pa onda i spoljašnjeg. Autentičnosti.

Već sam nezaustavljivo iščitala Virdžinijin komplet od četiri knjige (u tvrdom povezu u izdanju naše domaće izdavačke kuće „Svetovi” koje će mi zauvek biti najdraže), kada sam posle 5, 6 godina, jednog leta u Londonu, na uličnoj tezgi spazila originalnu G-đu Dalovej na engleskom i bukvalno ciknula od sreće kao da je preda mnom u najmanju ruku neki redak primerak dugo priželjkivanog dizajnerskog komada za koji, gle čuda, imam para! Kupila sam je i bila toliko van sebe od sreće da sam iznutra skakutala na jednoj nozi i zviždukala kao Pipi Duga Čarapa po sunčanom danu, dok mi je u ruci bila knjižica požutelih korica sa slikom engleske dame u elipsičnom ogledalu. Čitala sam je svaku noć. Makar po rečenicu, dve. Bila mi je kao mala Biblija. Tada nisam ni bila svesna da mi je trebala na više nivoa. Lečila me je i krpila rane koje još nisu ni stigle da se otvore. Kao da sam intuitivno uzela lek pre nego sto sam se uopšte i razbolela.